About

Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu

http://www.fdu.edu.rs/

Milena Dragićević Šešić

Dr Milena Dragićević Šešić (Trogir, 3. februar 1954.) , redovni je profesor Menadžmenta u kulturi i Teorije masovnih medija Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Šef katedre UNESKO-a za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu. Član Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj (2006—2010). Član Senata Univerziteta umetnosti u Beogradu. Rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (2000—2004).

Ona je profesor kulturne politike, istraživač, pisac, konsultant i urednik. Autor je brojnih knjiga i studija. Njena dela su prevedena na 15 jezika. Međunarodni predavač kulturne politike i menadžmenta. Stručni konsultant u kulturnoj politici i menadžmenta pri Evropskoj fondaciji za kulturu, Savetu Evrope, UNESKO-a, Fondaciji Marsel Hikter, Pro Helvecija, Britanskom savetu.

Postdiplomske studije završava na Univerzitetu ”Pariz VIII Vansen” (1976/77) i ”Pariz V Sorbona” (1977/78), doktorat odbranjen na Filološkom fakultetu u Beogradu 1990, od 1991. radi i kao stalni profesor na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta (Brisel), a po pozivu predaje i na brojnim fakultetima u svetu (London, Bukurešt, Moskva, Drezden…).

Član je Internacionalnog udruženja sociologa kulture francuskog jezika, Internacionalnog udruženja ekonomista kulture, te član Izvršnog odbora Evropskog saveza centara koji školuju menadžere u kulturi (Hamburg), Regionalnog Odbora za podršku izdavaštvu (Budimpešta), Izvršnog odbora JUSTAT-a i Izvršnog odbora Fonda za otvoreno društvo, Beograd.

Član je redakcije ”Evropskog časopisa za kulturnu politiku” te redakcije časopisa Kultura (Beograd). Urednik edicije ”Kultura*umetnost*mediji” Instituta za pozorište, film, radio i TV.

Za doprinos razvoju obrazovanja i kulture dobila je visoko priznanje Ministarstva za obrazovanje i istraživanja Republike Francuske Orden Akademskih palmi – Vitez komandirskog reda «Akademskih palmi» (2003.)

Ekspert UNESKO-a za implementaciju Konvencije o kulturnom diverzitetu.

Ekspert Evropske komisije za pitanja kulturne politike.

Radovi:

Svoje stručne i naučne radove izlagala je na brojnim savetovanjima u zemlji i inostranstvu.

Filip Mladenovic, novinar i književnik

Mr Filip Mladenović, jugoslovenski novinar i književnik, osnovnu školu i IX gimnaziju završio je u Novom Beogradu. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, odsek Ekonomska politika i planiranje, 1980. godine sa prosekom 8,38. Magistrirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine (Mentor: dr Milena Dragičević – Šešić, profesor menadžmenta u kulturi).

Novinarsku karijeru započeo je u listu beogradskih studenata “STUDENT” 1979. godine. Tokom osamdesetih njegovi tekstovi i autorske rubrike objavljivani su u omladinskim listovima i časopisima ex Jugoslavije (“MLADINA” – Ljubljana, “POLET” i “STUDENTSKI LIST” – Zagreb, “NON” i “MLADOST” – Beograd) i na talasima radio stanice “INDEX 202” i II programa Radio Beograda, u emisijama “NIKO KAO JA” i “To je samo ROCK & ROLL“. Jedan je od osnivača i autora OMLADINSKE TELEVIZIJE (OK kanal) 1989. godine, prve nezavisne TV stanice na Balkanu, čije je emitovanje iz beogradskog Doma omladine na silu prekinuto posle mesec dana rada.

Od 1991. godine, sa početkom rata u ex Jugoslaviji, Filip Mladenović je svoj novinarski angažman ograničio na medije gradjanske, antiratne uredjivačke politike (“BORBA/”Naša BORBA”, “Republika”, “NIN”, “VREME”, Radio B-92, Radio INDEX i “DANAS”). Takodje, stalni je saradnik radio emisije “DOBA RAZUMA” Fondacije za mir i rešavanje kriza (urednica Branka Mihajlović) i saradnik nezavisne TV Produkcije “VIN” (urednica Gordana Suša.

Jedan je od osnivača i član uredjivačkog tima prvog privatnog satiričnog časopisa “DANGA” (1993.) i satiričnog lista “Naša KRMAČA” (1996-2004.).

Napisao je i objavio veliki broj aforizama i drugih satiričnih sadržaja. Autor je dramskih tekstova “1968”, “Crveno-crni kabare, podvučeno žutim”, “Debelo meso”, ‘Ajdukovići”, “Izvršitelj”.

Takođe, autor je 6 knjiga: odabrani aforizmi i satirični tekstovi “To je samo rokenrol” i “FILIPIKE”, roman “31 poglavlje o časti”, scenski roman “Ajdukovići”, knjiga priča za decu i odrasle “Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i…”, u saradnji sa slikarkom i ilustratorkom Dunjom Popin iz Rima (nagrada dečje kritike “Dositejevo pero” 2015.)  i  “Pribrane drame”.

Jedan je od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije (1994.).

Od 1999. do 2003. godine član je Izvršnog odbora Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Urednik je internet prezentacije udruženja, na adresi http://www.nuns.rs, od 1999. do 2001.

Dobitnik je posebne zahvalnice NUNS-a za afirmaciju etike i hrabrosti u srpskom novinarstvu i za doprinos očuvanju nagrade “Dušan Bogavac” 2015. godine.

Od 1991. do 1997. u dnevnom listu “Borba”/”Naša BORBA” objavljivao je satiričnu rubriku “FILIPIKE”. Od 1999. do 2005. u dnevnom listu “Danas” publikovao je kolumnu “Rečnik srpskih reči i izraza”. Od 2004. do 2010. bio je saradnik dnevnog lista “BLIC” i magazina “LEPOTA i ZDRAVLJE” – lifestyle novinar.

Od 1996. do 2004. godine u medijskoj agenciji “Alternativa” bio je angažovan kao urednik rubrike, urednik za programske akcije, urednik u oblasti izdavaštva, glavni i odgovorni urednik časopisa “Naša KRMAČA” i urednik u oblasti TV produkcije.

Od 2004. do 2008. je urednik-saradnik za programske akcije “Radio BEOGRADA 202”, na čijim talasima su se svake sedmice emitovale autorske emisije »Mućni glavom« (2002 – 2016.)  i “Hajde da…” (2004 – 2010.). Kao urednik realizovao je veliki broj PR i marketinških akcija, kako za samu “Dvestadvojku”, tako i za njene oglašivače.

Na sajtu http://www.b92.net publikuje blogove, a na sajtu http://www.etna.dencic.com objavljuje satirične tekstove.

Na sajtu www.youtube.com nalaze se video i audio zapisi njegovih novinarskih ostvarenja – TV kanal “Mućni glavom”.

Tokom karijere boravio je na studijskim boravcima i stručnim usavršavanjima u Londonu, Pragu, Rimu, Beču, Atini, Hagu i Sofiji.

LINKOVI:

https://filipmladenovic.wordpress.com/

http://blog.b92.net

https://www.facebook.com/FilipMlad

E-mail: filipmladenovic@hotmail.com

DOKUMENTI, FOTOGRAFIJE, FILMOVI…

O ALTERNATIVNIM TEATRIMA

KPGT, Ljubljana, Zagreb, Beograd

http://www.kpgtyu.org/

KPGT, 1981

Gledališče SESTARA SCIPION NASICE, Ljubljana

http://radiostudent.si/kultura/teritorij-teatra/30-let-gledali%C5%A1%C4%8Da-sester-scipion-nasice

Marija Nablocka, Sester Scipion Nasice

Scipion Nasice Sisters Theatre: “Marija Nablocka” (1985.)

Dragan Živadinov (direktor), Eda Čufer (dramaturg), Miran Mohar (set dizajn)

Predstava Marija Nablocka

Marija Nablocka, alternativni teatar

Marija Nablocka

Marija Nablocka, predstava Sestara Scipion Nasice

http://www.violetatomic.si/predstave.php?predstave1_id=74

Scipion Nasice Sisters Theatre:  “Krst pod Triglavom” (1986.)

»Jugoslovanski sindrom zgrešenih investicij« (Andrej Drapal) ali »Resnična potrditev nove slovenske umetnosti« (Tine Hribar)? Kaj je pravzaprav »prvi moderni slovenski gledališki spektakel« (Tine Hribar) Krst pod Triglavom Gledališča sester Scipion Nasice, ki danes praznuje svojo 25. obletnico?

                ************************************************************

Kultna predstava gledališke sekcije retrogardnega kolektiva NSK je seveda oboje; in sama se je ob svojem nastanku tega dobro zavedala. Kot je zapisal Jaša Zlobec, je predstava »s svojo mistifikacijo dosegla natančno to, kar je hotela. V tem kontekstu je tudi moje pisanje del njihovega špila.« Bolj kot sama narava dogodka, ki sam ni najbolje dokumentiran, nam je danes dostopen njegov kulturni kontekst – odmevnost v medijih, ideološki napadi, vpliv na kasnejši razvoj slovenskega gledališča.

A to je morda tudi sam srž predstave. Ne le, da je ta nastala pod okriljem umetniške formacije, ki svojo umetniško funkcijo utemeljuje predvsem konceptualno, v smislu pomena, ki ga dobi ob svoji recepciji, odmevnosti v medijih in umestitve v kulturno-umetniški prostor, pa naj gre za glasbene projekte Laibachov, vizualno umetnost NSKjevcev ali obravnavano gledališko predstavo. Še več: Krst pod Triglavom je že z zgovornim naslovom, kot tudi z vključitvijo referenc na mitološke dogodke iz kanonizirane zgodovine slovenske umetnosti (katere Triglav je njen notorični simbol), eksplicitno naslavljal svoj metakontekst: kulturni, medijski in umetniški prostor, v katerega je takrat ostro zarezal. In prav s tem je udejanjil lastno poetološko izhodišče celostne umetnine (Gesammkunstwerk, še eno izmed »celostnih«, »totalitarnih« programskih izhodišč kolektiva NSK): ne zgolj sinteza različnih medijev, temveč predvsem jasna umestitev v sočasni kulturni in politični kontekst, torej preboj iz samozadostne fiktivnosti gledališke situacije v družbeno realnost. V času vsesplošne paranoje sistema ideološke kontrole nad kulturno produkcijo, ki je že drsel proti svojemu koncu, ki je vsako umetniško dejanje paranoično interpretiral kot politično, je bil tovrstni poseg pravzaprav samoumeven. NSK in zlasti Gledališče sester Scipion Nasice je to samoumevnost prav z eksplicitnimi referencami nanjo še dodatno potenciral, jo vzel za orodje, s katerim se je poigral.

Predstava, ki je takrat v ritualnem ozračju z naslavljanjem »nedotakljivih svetinj«, mitoloških toposov slovenske zgodovine umetnosti, ostro zarezala vanjo, danes počasi postaja njen del. Na akademski ravni seveda še vse premalo – zato pa noben resnejši pregled zgodovine sodobne scenske umetnosti v slovenskem in jugoslovanskem prostoru ne more mimo nje, in na polju neinstitucionalne produkcije vednosti ne primanjkuje pobud za njeno refleksijo in kontekstualizacijo. Ob 20. obletnici Krsta je zavod Maska v režiji Jureta Novaka tako pripravil animirano rekonstrukcijo, sežetek dokumentov o predstavi in refleksije dokumentiranja v 20 minutah digitalnih podob. Dogodek je spremljala razstava ohranjenega dokumentarnega materiala ter izdaja revije Maska, posvečena danes kultni predstavi. Prav ob času rekonstrukcije (sorodno kakor ob rekonstrukcijah Spomenika G ali Pupilje, papa Pupilo pa Pupilčki v režiji Janeza Janše) so se avtorji rekonstrukcije morali soočiti prav z nezadostnostjo dokumentarnega materiala, s časovno in konceptualno distanco, ki nas ločuje od izvornega dogodka in onemogoča konstrukcijo enoznačne naracije in interpretacije.

In zgolj v tem, avtorefleksivnem duhu, ki je vsebovan že v sami naravi dogodka, lahko razumemo tudi pomen njegove komemoracije ob 25-letnici Krsta. Česa se lahko spominjamo danes, ko pa nam je dostopnost izvornega dogodka izrazito odtegnjena? Same narave dogodka v njegovi kakšnosti težko. Danes lahko obujamo spomin predvsem na pomen, ki ga ima ta dogodek za nas – na razkol v javnosti, ki ga je (namerno) povzročil ob svojem nastanku, na vplivnost, ki ga je imel na teorijo in prakso gledališča po njem, predvsem pa na mesto, ki mu ga danes dodeljujemo v naraciji, ki jo o zgodovini sodobnih scenskih umetnosti konstruiramo – v zavedanju njene začasne, zasilne narave. Vsaka komemoracija, vsaka rekonstrukcija, pa tudi vsaka teoretizacija in refleksija so namreč del konstruiranja te naracije, del konstrukcije pomena, ki ga ima izvorni dogodek za nas, in torej konstrukcije tega, kar bo tudi v prihodnje vredno in potrebno komemorirati.                                                                           Katja Čičigoj, SiGledal, 25. 1. 2011.

KUGLA GLUMIŠTE, Zagreb

Dunja Koprolčec, KUGLA GLUMIŠTEDunja Koprolčec

Kugla glumište, Zagreb

KUGLA GLUMIŠTE, Mekani brodovi

“Mekani brodovi”

KUGLA GLUMIŠTE, Dunja Koprolčec i Zlatko Burić

Dunja Koprolčec i Zlatko Burić

KUGLA GLUMIŠTE, Dunja Koprolčec

KUGLA GLUMIŠTE, Zagreb, str. 1

KUGLA GLUMIŠTE, Zagreb, str. 2

KUGLA GLUMIŠTE, Zagreb, str. 3

https://www.youtube.com/watch?v=3A9F-Tb9fao

https://www.youtube.com/watch?v=14wIjfDuxVI

https://www.youtube.com/watch?v=gHRTbYoUN3w

https://www.youtube.com/watch?v=ExHsZ09ifyc

http://www.zarez.hr/clanci/razgovor-s-anicom-vlasic-anic

Insert iz predstave “Mekani brodovi”:

KUGLA, Neprigušeni titraji, 1984, naslovna

KUGLA, Neprigušeni titraji, 1984, str. 1

KUGLA, Neprigušeni titraji, 1984, str. 2

KUGLA, Neprigušeni titraji, 1984, str. 3

KUGLA, Neprigušeni titraji, 1984, str. 4

OTVORENA SCENA OBALA, Sarajevo

Otvorena scena OBALA, Tetovirano pozorište, 1989.

Otvorena scena OBALA, Sarajevo, Tetovirano pozorište, 1989.

Kritika o predstavi Tetovirano pozorište, 1989.

Mladen Materic, intervju, SVIJET, Zagreb, 1. 12. 1989.

Mladen Materić, intervju, “SVIJET”, Zagreb, str. 7. i 8, 1. decembar 1989.

Mladen Materic, intervju, SVIJET, Zagreb, str. 7, 1. XII 1989.

Mladen Materic, intervju, SVIJET, Zagreb, str. 8, 1. XII 1989.

TEATAR Roma PRALIPE, Skopje

Teatar PRALIPE, Skopje, 1971.

Teatar Roma PRALIPE, Skopje

Teatar PRALIPE, 1971.

Teatar PRALIPE, bibliografija

Sami Osman, Teatar Roma PRALIPE

Sami Osman, Teatar Roma PRALIPE, 1982.

Rahim Burhan, Teatar Roma PRALIPE, 1989.

Rahim Burhan, Teatar Pralipe, 1989.

Rahim Burhan, Teatar Roma PRALIPE, Skopje, 1989.

NOVA OSEĆAJNOST, Beograd

NOVA OSECAJNOST

Borka Pavicevic, KA NOVOJ OSECAJNOSTI, 1980, str. 1

Borka Pavicevic, KA NOVOJ OSECAJNOSTI, 1980, str. 2

Nova osecajnost, 15. 4. 1980

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 1

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 2

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 3

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 4

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 5

NOVA OSECAJNOST, 1980, str. 6

Sonja Savić

INTERVJU: SONJA SAVIĆ                          SAMOUBISTVO JEDNE MLADOSTI

Razgovarao: Bojan Munjin (2006.)

Osamdesetih ona je bila mlada, lijepa i vrlo nadarena. Pred glumicom Sonjom Savić bila je budućnost kazališta i filma, kako su oni već izgledali u tadašnjoj državi a njezin profesor stalno je govorio da samo Bog može sačuvati tako pametnu glumicu… Kako su u socijalizmu nebesa bila ukinuta Sonja Savić, koja se pojavljivala u gomili filmova i nestajala u anonimnost rubnih kazališnih skupina, krenula je s prijateljima putem nove osjećajnosti off-scene… Za mainstream i prosječne gledaoce bila je to skupina besprizornih koja je značila propast, ali danas, bez nagrada, priznanja i stalnih prihoda, Sonja Savić vjeruje da je za nju avangardna umjetnička scena bio jedini put vrijedan življenja.

– Godine kada ste odrastali zovete “nesretne osamdesete”.

– Od početka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledaš kao apokalipsu nisi odrastao. Možda je generacija 80-ih prevremeno odrasla. To je čudna generacija koja je mladost doživela na sasvim drugi način nego generacija pre i posle nje; zahvaljujući inter rail putovanjima u inostranstvo, dobrim komunikacijama među gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzičkih i pozorišnih vaninstitucionalnih trupa. Mnogih od tih ljudi danas više nema, ali mi smo se tada, bežeći od stvarnosti i tuge – dobro zabavljali. Uspeh 80-ih u tome je što je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srušilo.

Rupa u vremenu

 – Zašto je ta generacija bila nesretna?

 – Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažac uopšte. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umetnički radovi iz tog perioda – ako nisu spaljeni – i onda će se shvatiti zašto smo bili nesrećni. Shvatili smo težinu lažne države.

 – Stvarnost oko vas doživljavali ste kao laž?

 – Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovića “Zdrav i mlad kao ruža”, neverovatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca, koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground – haustore i zavučene rupe, okupljali smo se po nevažnim mestima, dok “ozbiljniji” ljudi iz iste generacije nisu shvatali šta se dešava. Naći rupu u mapi vremena i u nju uskočiti shvatili smo još sa 14 godina. Rasli smo sa uverenjem: država je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan evropskog studentskog pokreta krajem šezdesetih, teško da bi znali da odgovore. E pa pošto je država izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po grombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a naša inicijacija nije bila spontana već intuitivna.

– Koja su to bila generacijska okupljališta?

– U Beogradu je to bila “Pivara” u Skadarliji, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao “Kulušić”, u Ljubljani DKC. U “Pivari” je započeo “Laibach” i pozorišna trupa “Sestre Scipion Nasice”, a Dragan Živadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono što je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo “Kugla glumište”, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenačkim zen pesnikom Feom Volaričem i demonstracije studenata sa cvećem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije, jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umetnička država već – dežela. Naš san je bio i ostao: iskrenost i čistota.

– Kakva je bila estetika kazališne i glazbene off-scene osamdesetih?

– Nas je okupirala estetika koja bi se mogla nazvati “ružno je lepo”: cela generacija se poigravala stripom, multimedijalnim intervencijama, miksovanjem svetla, zvuka i pokreta. U centru te estetike bilo je “Kugla glumište”, pa bendovi “Haustor”, “Šarlo Akrobata”, “Ekatarina Velika”… Kuglina škola je bilo okupljalište kreativnih ljudi i takvih bendova koji, međutim, nisu bili kreativni za mainstream i državne fondove koji su dodeljivali neki smešan novac za kulturu. Želja te generacije bila je da preko granice dopre do pravih mecena, jer nam je bilo jasno da u tadašnjoj Jugoslaviji nema para za kulturu. Tako je “Kugla glumište” dva puta otvorila Kasell, pa sajam umetnosti u Antwerpenu, što je u to vreme bilo fenomenalno, a prelepa knjiga mogla bi se napraviti od tih “Kuglinih” dopisivanja sa Evropom.

Njihova predstava “Željezni džez”, koja je trajala tri sata i pedeset minuta, mogla se u to vreme usporediti sa Bobom Wilsonom. Nju su radili Vladimir Dajković Ajk i Željko Zorica, a sa njima i jedan od najboljih scenografa kojeg sam ikada upoznala – Miljenko Sekulić Sarma, koji je četrdeset dana kovao metalnog orla sa dve glave od metar i po u nekoj fabričkoj hali sa radnicima uz vinjak i salamu. Svi smo se mi tada poigravali sa masovnim hipnozama i taj je orao simbolizirao monumentalizam totalitarnih režima.

Palanačko zakašnjenje

– Vi ste tada u “Pivari” radili predstavu “Macbeth”?

 – Taj “Macbeth” bio je sastavljen od minimalističke muzike, neki prelepi ljudi izlazili su iz đubreta zelene močvare u betonskom zdanju “Pivare”… Radila sam komad “Ne ja” Samuela Becketta i “Levoruku ženu” Petera Handkea i ti tekstovi jako dobro govore o zatvorenosti, o autizmu, o tome da su se mladi ljudi nalazili po sobama, pronalazili hladne prostore u koje niko drugi neće da uđe, sa dve gajbe piva i dva dobra zvučnika… Menjati noć za dan nekada je značilo nešto sasvim drugo nego danas, jer u socijalizmu noć nije postojala za radni narod.

Iako sam završila akademiju i upoznala nemačko građansko pozorište i Petera Steina, sa time se ne može uporediti ono što su mi u glavi uradili Bob Wilson i “Kugla glumište”. Sećam se “Kuglinih” predstava “Bijela soba” i “Meki brodovi” na Adi Ciganliji 1976. u okviru BITEF-a. Počinje muzika “The Cramps”, ljudi u beloj gazi hodaju po vodi… Bile su to snažne slike, a ja sam bila šokirana da takvo nešto uopšte može da postoji.

– Vašu glumačku klasu na kazališnoj akademiji zvali su klasom “visokog rizika”.

– Bila je to generacija koja se borila za današnje vreme, jer nije želela biti u nekom epsko-lirskom palanačkom zakašnjenju. Oficijelno pozorište zvalo me je u svoj angažman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga neće biti ništa. Tada mi je jedan mladić napisao pismo: “Moraš se odlučiti hoćeš li postaviti crtu između života i profesije. Ako postaviš crtu imaćeš mnogo obožavatelja, a ako je izbrišeš malo će te ljudi voleti. Najvažnije je da se zapitaš u kojoj ćeš opciji biti srećna.” To brisanje granice između života i umetnosti bez susreta sa “Kuglom glumište” teško da bih mogla shvatiti.

Neuzvraćena energija

– Tada se rodila i alternativna kazališna grupa “Nova osećajnost”.

– Sa “Novom osećajnosti” radila sam predstavu “Ona će doći ili faza jedne ljubavi”, ali ono što je važno je da se u “Pivari” tada slivala kolotečina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar… Beograd je tada bio centar off-scene sa “decom iz mešovitih brakova”, ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pašaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu “Ne” u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popović mi je vikao: “Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima…”

– Sredinom 1991. vi ste živjeli u New Yorku i kada počinje rat odlučili ste se vratiti u Beograd. Zašto?

– Ne možeš da se ne vratiš i ne vidiš šta se dešava sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku čini neverovatnim da ponovno gledaš tenkove i mrtva tela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvek, “drugovi” su bili brži. Te 1991. šest meseci bile su prekinute veze Beograda sa svetom, a iz zemlje nije smelo da se izađe. Vratila sam se iz New Yorka gde smo konačno uspeli da pronađemo fondaciju Yoko Ono, koja bi financirala naše buduće projekte… Nikada nismo imali para, živeli smo iscrpljeni sa puno neuzvraćene energije. Uzvraćala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato što nam je država uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet hiljada dolara. Mi smo bili 300 posto bolji od mainstreama i 300 posto lošije plaćeni. Bili smo generacija neisplaćenih honorara…

– Glumili ste u ukupno 40 filmova, od kojih kako kažete, ni jedan nije bio pravi.

– Mi smo stalno govorili kako neka druga lica treba da stanu pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih… Ono što je vredelo bili su ti multimedijalni projekti “Nove osećajnosti” i “Kugle glumište”. Lutke od gvožđa koje se pune novinama i obavijaju gazom, Željko Zorica koji po njima slika kako on već ume, crteži na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, šest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brčko-Banoviće i represiju oko nas… Bila je to pobuna protiv beskonačnog opisivanja prošlosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali teatrom, bioskopom i čitavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vera da će svet jednog dana biti igra.

– Kako je beogradska off-scena doživjela 90-te u Srbiji?

– Prvo smo u zimu 1991. napravili “Poslepodne sa gospodinom Capoteom” i “Zločin i kaznu” gde smo pričali o “neizbalansiranim unutrašnjim nivoima” masovnih ubica, jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smela izgovoriti reč “ubistvo”. Kasnije sam radila emisiju “Supernauti” na televiziji “Art” i to je bio nešto kao domaći Monty Python; jednako smo se poigravali sa svetskom levicom i hipi pokretom, kao što smo provocirali srpski militarizam i “vikend ratnike”… U to vreme napravili smo i “Prvi srpski tehno vodvilj superreal”, koji je govorio o 300 hiljada intelektualaca, koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smestiti u dobru stripovsku priču, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a “Supernauti” su bili pokušaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokušali da pogase.

– Rekli ste da danas živite od ljubavi mrtvih prijatelja.

– U to je vreme umro Milan Mladenović iz “Ekatarine Velike”, Ivica Vdović, bubnjar “Šarlo akrobate”, umro je nešto ranije i znao je da će umreti jer je uradio ono što je znao da ne sme da se radi – miksovao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanović iz “Ekatarine Velike”, žena koja je diplomirala arhitekturu i muzičku akademiju umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruić Fleka, koji je osnovao “podrum” beogradske likovne akademije, koji je krajem 80-ih ušao na popis 200 najznačajnijih evropskih kulturnih okupljališta, oslepeo je i umro u najvećoj bedi, a Pavle Vujisić umro je ispod savskog mosta. Neću da kažem da su to bili neporočni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodeličnih stubova. U mom filmu “Šarlo te gleda” zabeleženo je kako je propao novi talas i kako su umirala braća iz mladosti.

Nacizam u modi 

– Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveća avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega?

– Moja je želja oduvek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. režirala “Godota”, od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naučila ih sve što sam sama naučila. Učila sam plesačice glumački pokret i sedela noćima uz kompjuter sa nekom decom koja su lepila muziku uz glumačku snimku. Napravili smo potpuno čistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja, koja ne zna formulisati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam životni dekadent, jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tačaka. Danas je nacizam u modi što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.

– Da li biste ovo životno i umjetničko iskustvo još jednom ponovili?

– Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vidoviću… Susret sa tim ljudima smatram najvećom kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su sledili ovakve učitelje završila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti.                                                            (2006.)

Akademsko pozorište PROMENA, Novi Sad

PROMENA, Novi Sad, 1978.

PROMENA, Novi Sad, 1978, str. 2

PROMENA, Novi Sad, 1978, str. 3

COCCOLEMOCCO, Zagreb

Kazališna družina “COCCOLEMOCCO” osnovana je 1971. godine pod specifičnim uvjetima; njezini prvi članovi bili su svi učenici E razreda V zagrebačke gimnazije.

Umjetnički osnivač i voditelj bio je Branko Brezovec.

Učenice i učenici E razreda V zagrebačke gimnazije koji su činili herojsku fazu teatra “Coccolemocco” (1971 – 1974): Antičević Jadranko, Blaić Mladen, Brezovec Branko, Cesar Darko, Crnjak-Pavletić Jadranka, Despotović-Kolbas Irena, Ivančić Ante, Kapor-Mesarić Neda, Krencer Miodrag, Liberati-Čizmek Elvira, Majstorović Ivan, Pavičić-Juriša Mirjana, Pavletić-Crnjak Živko, Požar-Genc Višnja, Radanović-Hundt Višnja, Rašeta-Bajs Ljiljana, Sabljak-Špirić Nevenka, Smojver Branka, Šubić Damir, Udiljak Tomica, Vukas-Rađa Vlasta, Žalont Liborije, Žardin Pjer.

Uz njih su družini “Coccolemocco” bili priključeni Dario Bulić (kompozitor) i Branko Matan (dramaturg).

Družina je tijekom gimnazijskog školovanja postavila četiri Brechtova komada: “3 Lehrstücka” (“Onaj koji govori da i Onaj koji govori ne”), 1971. godine; “Badenski poučak o suglasnosti”, 1973. godine; “Iznimka i pravilo”, 1974. godine, te svjetsku praizvedbu najranijeg Brechtovog komada “Biblija”, 17. 8. 1974. u Dubrovniku.

Nakon gimnazije družina mijenja sastav, postaje sve brojnija, te u jednom trenutku okuplja preko 70 članova.

Kazališna družina COCCOLEMOCCO, 1977.

Nakon trogodišnjih priprema družina “COCCOLEMOCCO” 1977. godine izlazi sa premijerom “lutkarskog moraliteta” – “Jedan dan u životu Ignaca Goloba”, spektakularnom predstavom sa tri metra visokim lutkama o mitologiji “malog čovjeka”.

  1. godine družina priprema mega-recital “Čega nema tog se ne odreci” sa preko stotinu izvođača, maskama, lutkama, folklorom, zborovima, orkestrima, ironijski se koristeći formama socijalističkih sletova i parada.
  2. godine družina sudjeluje na Dubrovačkom festivalu u projektu “Ljetno popodne”, jednoj od prvih hrvatskih koprodukcija sa stranim kazalištima.
  3. godine nastaje predstava “Ormitha macarounada i nekoliko kuhara”, montaža Pinterovog “Lifta za poslugu” i romana André Gidea “Krivotvoritelji novca”, uz sudjelovanje zagrebačkih profesionalnih glumaca.

Predstava je inaugurirala postupak tzv. patent dramaturgije, kojeg je redatelj Branko Brezovec u svom kasnijem profesionalnom radu dalje razvijao i koji je anticipirao pristupe tzv. “nove dramaturgije”, inače dominantne europskim kazalištem krajem osamdesetih godina XX stoljeća.

Družina nakon 1983. godine ne postoji u stalnom sastavu, ali se još neki projekti redatelja Branka Brezovca i suradnika iz “Cocco” autorskog postava potpisuju tim nazivom (“Nichtraucher”, produkcija NP Subotica, 1986. godine i “Shakespeare The Sadist”, produkcija CKD Zagreb, 1986. godine).

Družina je tijekom svog djelovanja sudjelovala na mnogobrojnim festivalima ex-Jugoslavije i često puta bila nagrađivana.

Fotografije predstave Badenski poučak o suglasnosti” prema tekstu Bertolta Brechta iz 1973. To je predstava iz gimnazijskog perioda Branka Brezovca, kad se “Coccolemocco” još prezivao i Scenska grupa III e V gimnazije. Na slikama su, dakle,  učenici III e razreda, koji su kolektivno igrali, svi do jednog, u ovoj predstavi.

COCCOLEMOCCO, 1973..jpg

Badenski poučak o suglasnosti, 1973.

Badenski poučak o suglasnosti, Scenska grupa III e V gimnazija

Badenski poučak o suglasnosti, V gimnazija, 1973

Badenski poučak o suglasnosti, COCCOLEMOCCO, 1973

Fotografije predstave “Iznimka i pravilo”, 1974. godine.

Iznimka i pravilo, slika 1

Iznimka i pravilo, slika 2

Fotografije predstave “Biblija”, 1974. godine

Biblija 1

Biblija 3

Biblija 2

Fotografije predstave “Jedan dan u životu Ignaca Goloba”, 1977. godine.

Tekst je napisao Branko Matan, režirao je Branko Brezovec, lutke i scenu osmislila je Jadranka Fatur, a glazbu Dario Bulić.

Jedan dan u životu Ignaca Goloba, slika 1

Jedan dan u životu Ignaca Goloba, slika 2

Jedan dan u životu Ignaca Goloba, slika 4

Jedan dan u životu Ignaca Goloba, slika 3

Jedan dan u životu Ignaca Goloba, slika 5

Program Ignac Golob 1

Program Ignac Golob 2

Program predstave “Čega nema tog se ne odreci”, 1980. godine

Recital program Čega nema tog se odreci

Fotografije predstave “Ormitha macarounada i nekoliko kuhara”, 1981. godine

Ormitha makarounada i nekoliko kuhara 1

Ormitha makarounada i nekoliko kuhara 2

Ormitha makarounada i nekoliko kuhara 3

Ormitha makarounada i nekoliko kuhara 4

Ormitha makarounada i nekoliko kuhara 5, 1981.

ORMITHA MACAROUNADA i nekoliko kuhara, 1981.

GLEJ GLEDALIŠCE, Hard core

GLEJ GLEDALIŠCE, Hard core, 1983, 1984

GLEJ, Ljubljana, sezona 1983,84

GLEJ GLEDALIŠCE, Ela, foto Tone Stojko

GLEJ GLEDALIŠCE, foto Tone Stojko

GLEJ GLEDALIŠCE, Kralj Gordogan, foto Tone Stojko

GLEJ GLEDALIŠCE, Ni clovek kdor ne umre, foto Tone Stojko

GLEJ GLEDALIŠCE, Stoli, foto Tone Stojko

                   Autor fotografija: Tone Stojko

Dokumentacioni dosije, Impressum, Sterijino pozorje, 1982

GLEJ, Ljubljana, str. 47 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 48 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 49 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 50 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 51 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 52 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 53 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 54 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 55 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 56 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 57 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 58 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 59 Dokumentacionog dosijea

GLEJ, Ljubljana, str. 60 Dokumentacionog dosijea